Посетила сам са мамом и татом многе стране државе: Египат, Турску, Кипар. Била сам у древној Картагини, посетила свети град Јерусалим, јахала камилу у Петри. Волим да путујем. Уживам кад пакујемо кофере, кад авион узлети у небо. Срећна сам док запиткујем свог тату свезналицу на путу за Студеницу, када идемо код његових рођака, или на распуст у Љиг, код баке и деке. Али... увек једва чекам да се вратим у Београд.
Кад одлазим из Београда, са собом у мислима понесем његов делић. Београд...мој завичај. Најлепши од свих градова. На ушћу Саве у Дунав, испод плаве Авале. Поносан али широког срца, свима пружа руку и даје уточиште. Можда је лепше на неком другом месту када дува Кошава или кад се топи снег. Сигурно је ваздух чистији на некој планини и лепша су свитања на селу. Ни звезде нису тако близу као кад их посматраш уз звуке морских таласа или музику зрикаваца. Али кога брига? То је мој град и ја га волим. Други градови немају Калемегдан, ни Аду Циганлију, Топчидер ни Кошутњак. Можда имају шире и чистије булеваре, бољу расвету. Али сигурно је да немају широко срце београдско. У Београду се нико не осећа као странац. А ко једном пије савску воду, каже мој деда, заувек пожели да остане у овом граду. Многе су војске пролазиле београдском калдрмом. Наденули му разна имена, разни народи у њему живели и сањали. Оставили трага у изгледу Београда. Градили га и рушили, па опет градили. А он, хиљадама година стар, а ипак млад у срцу. Град будућности. Град могућности и супротности, радости и туге. У Београду живе моји рођаци, моји другари. У Београду је моја школа, игралишта, мој живот.
Зато је Београд увек у мом срцу, куд год да одем и где год се налазила. А у повратку, кад угледам торањ на Авали, прораде лептирићи у стомаку.
Јелена Пешић I/3